Crkva Svetog Nikole

     Sveti Nikola, čije ime nosi grčko poreklo, a znači narodni pobednik (niki – pobednik; laos – narod, vernici), bio je jedino dete bogatih uglednih hrišćana, oca Teofana i majke None, rođen u Likiji u gradu Patari (Mala Azija). Interesantno je to da je ovaj svetac rođen baš za vreme vladavine rimskog cara Valerijana, koji je poznat po tome što je mučio i progonio hrišćane.

     Hrišćansku veru upoznao je još kao mali, s obzirom da su mu roditelji bili veliki vernici i da su Nikolu posvetili Bogu smatrajući ga Njegovim darom, ali je prve duhovne „korake“ napravio učeći se kod svog strica, episkopa patarskog Nikolaja. Kasnije se Nikola zamonašio u manastiru „Novi Sinon“ koji je stric i osnovao. Kada je ostao bez roditelja, odlučio je da svo imanje pokloni onima kojima je to najviše potrebno – siromasima, za sebe ništa ne ostavljajući. Božanski glas obratio se Nikoli i zatražio od njega da krene u narod i počne širiti veru, istinu i pravdu, što je i učinio.

     Borbi za hrišćanstvo posvetio se najpre kao sveštenik, a potom i kao arhiepiskop u gradu Miru, takođe u Likiji, te s stoga ispred njegovg imena danas stoji arhiepiskop i čudotvorac mir-likijski. Kao Hristov sledbenik neskromno je pomagao mladima i starima, zdravima i bolesnima, bogatim i siromasima. Sama njegova pojava prisutne je ispunjavala radošću i blagostanjem. Vrlo vešto, zahvaljujući dubokoj veri i mudrosti koju je posedovao, zaustavio je pobunu koja je izbila u Frigija i sprečio pljačkanje potpuno nevinog stanovništva.

     Za vreme vladavine cara Dioklecijana i Maksimijana, za vreme strašnog progona hrišćana, Nikola je bačen u tamnici gde je boravio neko vreme. No, to ga nije sprečilo da širi veru. Propovedao je zatvorenicima i zajedno se sa nima molio Svevišnjem.

     Arhiepiskop i čudotvorac mir-likijski prisustvovao je Prvom vaseljenskom saboru održanom u Nikeji, prilikom čega je, pogođen nepravdom, udario jednog od jeretika, Arija. Smesta je odstranjen sa Sabora, ali i od arhijerejske službe. Nije mnogo vremena prošlo, a ubrzo je ponovo bio u službi i prisustvovao Saboru. Naime, nekolicini arhijereja su se po Nikolinom proterivanju javili Isus Hrist i Presveta Bogorodica. Godine 327. Sveti Nikola je na Saboru okončao verske rasprave i ozvaničio hrišćansku veru.

     U starosti, jedno vreme je bio bolestan, ali nedudogo potom je preminuo 19. decembra 345. godine u Miru, gde je i sahranjen. Njegove mošti se nalaze u Crkvi svetog Nikole, koju su u njegovu slavu podigli stanovnici Barija. Nekoliko godina su počivale u Miru, ali su po dolasku Turaka koji su osvojili gotovo celo istočno rimsko carstvo 1096. godine prebačene u Bari u Crkvu svetog Jovana Preteče.

Kralj Stefan Dečanski slao je priloge za izgradnju crkve posvećene njemu, jer mu je sveti Nikola, po predanju, povratio vid. Ceo hram okitio je srebrom u znak zahvalnosti ovome svecu.

Freske na kojima je lik svetog Nikole najbolje očuvan nalaze se u manastirima Žiča i Mileševa, a slikan je sa Jevanđeljem u ruci i arhiepiskopskom omoforom.